28.11.2008.; 01:34:27
Otvorite sebi vrata svoja.
Uvedite sebe za trpezu svoga jastva.
Poslužite sebe hlebom i solju.
Ali, budite obazrivi!
Dešava se da se domaćin ogluši o pravila gostoprimstva.
Na stolu tanjir sa par mrvica bajatog hleba.
Ptica nema.
A meni je muka.
Na stolu časa sa par kapi ustajale vode.
Ptica nema.
A meni je muka.
Otvoren prozor.
Pogled zagledan kroz. U brda. Ne. U nigdinu.
Ptice!
I pucanj potom.
Ptica nema.
A meni je muka.
I opet sanjam. Na javi.
Javi koja i sama tone u san.
Lebdim.
Negde na pola puta.
I vidim sebe kako se savijam.
Spiralno.
Ponovo sam samo embrion.
Nidokle stigla.
A možda uskoro završavam svoj hod.
Budim se. Vidim samo konture. Peku me oči. Oči se peku.
Pečem oči.
Pečene oči, IZVOLITE! NOVO!
KUĆA ČASTI!
Konobarišem, a na poslužavniku slepo nosim novi specijalitet.
Smejem se. Slabost.
Besvesno jurim ka krevetu.
Ka barci. Za plovidbu u hladnom znoju i strahu.
Nema makaza da preseku pupčanu vrpcu.
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4
*** I ***
Sanjam.
Sanjam da sam u snu.
Nema više soli.
Za suze.
Iglom bodem lutku.
Opet.
Lutku sa mojim likom.
Ali soli nema.
Za suze.
Igra se stalno ponavlja.
Tvister.
Glava mi je na stopalu.
A nema više koraka.
Za tvister.
Smehu se vrti u glavi.
Ili se to ja vrtoglavo smejem.
Ali soli nema.
Odnelo je strujanje vazduha dok sam okretala novi list.
Oce nas,
Oprosti mi
Oprosti sve ove godine,
godine zavisti, ljubomore, mrznje, osvete
Oprosti mi zivot,
Stavi tvoju ruku,
ruku od koje je sve postalo,
sve postoji i sve postace,
na moje vrelo celo,
Bolno srce,
i izgubljenu dusu..
Vrati mi razum,
vrati ga i onim
koji su mi sve grehe i preneli
Tragajuci za zivotom,
praveci greske,
greske, zbog kojih moje iskrivljeno srce
krvari, a izgubljena dusa luta
izgubljenim pustinjama
Izbavi nas od zla!
Amin!
Bezi! Bezi od mene!
Neces me se opet docepati!
Veca sam od tebe,
od tvojih reci,
od tvojih obecanja
Veca od celog tvog sveta!
Sve si mi uzeo,
a obecao si vise,
Sve je izgorelo,
sav moj svet se pretvorio
u obicnu prasinu
A sve to jer sam bila glupa, lakoverna,
dete, seljanka, htela sam vise i bolje,
ne shvatajuci da sam to vec imala,
da sam vec sve sto mi je trebalo,
drzala u ruci,
Al' oci pune zavisti
Zatrazile su te,
tebe, koji si mi uzeo zivot,
i sad je kasno,
kasno da se vratim tamo,
"tamo" koje vise ne postoji,
jer je odavno izgorelo
u mojim grehovima...
Svi ste isti,
Samo nas zelite potkupiti
laznim obecanjima, laznim recima.
Moja vrsta pada u vase kandze
i svoje zavrsava kao mediokritet.
Hteli smo bolje,
a samo gore nam se servira!
Hteli smo mir,
a samo rat nam je pred ocima!
I sada svi shvataju,
al' iz ovog kaveza lakovernosti
ne moze se lako izaci,
ne moze se otkljucati,
sve dok sami ne stvorite
ljubav,
dovoljno jaku
da probije granicu
izmedju zivota i smrti!
Dovolju da smrska
sve lazne godine,
koje ste proveli
kao njihove marionete
Ne gledajte me vise tako!
Zavidno, pohlepno,
odgovor sam vam rekla,
bolje pocnite sakupljati ogranke ljubavi,
i pocnite prociscavati svoje telo
Svetom vodom, jer njihov otrov je i dalje u vama!
Odlucujem da idem dalje,
putem sigurne pogreske,
po ko zna koji put.
Valjda to sto sam covek
me tera da idem dublje i dublje
u mracnu sumu,
da idem u dubine koje su mi vec poznate,
koje sam vec videla i osetila,
koje su me vec pokusale ubiti.
Mrak i drvece pokusavaju me prevariti,
i opet nasedam na njihova obecanja
i opet sam tu,
tu, u najmracijoj rupi
gde korenje prezira
pokusava da me ubije,
da zadavi svojim zlom i ljubomorom,
da me natera da placem.
Placem.
Opet.
Opet suze pune besa
prelaze preko lica punog bora
sedamnaestogodisnje devojcice,
kojoj nista nece vratiti mladost
i nece vratiti srecu
u njeno bolesno srce.
Al' ona se bori!
I jos jedan put pobedjuje ljudsko bice,izdize se iznad njega,
pobedjuje sebe, pobedjuje svo zlo koje okruzuje
I sa osmehom izlazi iz mracne jame
gde samo beda i smrad ostaje...
Savrsenom tisinom pokrivam SEBE i svoje JA
savrsenom lazi otkrivam DVOLICNOST,
govoreci kako to nisam ja,
skrivajuci svoje lice
ispod maske
iscrtane finim linijama
koje se pretvaraju u osmeh
(il barem tako ga nazovimo)
"To je samo dar" govorim svetu,
ne skidajuci masku,
masku ispod koje se lice bolesne devojke skriva
vec zdravih, suprostavljenih sedamnaest godina,
a od toga pola su istina,
a pola laz.
To je dar
koliko je i bol,
Bol koji se nalazi u svakom coveku,
u svakom telu,
ali u mom malo vishe
il' sam ja vise svesnija
onoga sto me izjeda iznutra,
ono shto pocinje da izjeda moju masku
od najtvrdjeg i najfinijeg materijala,
nastalog zahvaljujuci mojim lazima i mom (ne)zdravom razumu.
...ne znam...
Al' nastavljam do kraja,
Do kraja pocetka,
Do onog trenutka kad covek dotakne moje srce
i unisti masku...
Do onog trenutka
kad moje lice prvi put oseti miris Sunca
i svega ono ga sto do tad nije moglo...
Ja sam carapa,
prljava i smrdljiva,
izgubljena tamo negde
izmedju kreveta i zida,
nedodjije i kraja..
Zaboravljena, sama...
Sama u ostacima prethodnih zaboravljenih carapa,
Cekaju me u zaboravu...
Cekaju da im se pridruzim,
da zajedno umremo u smradu zaborava,
"ljudske brige" i sebicnosti,
da zajedno provedemo vecnost u smrti.
Ja sam carapa,
pocepana, iskoriscena,
bacena, izgubljena,
zaboravljena, siva,
premala, prevelika,
sama, dosadna!
Ja sam carapa,
carapa koja ceka ruku smrti
da je odnese
tamo gde je zivot odavno izgubljen
Ulicna svetla se gase...
Budim se
al' ne otvaram oci...
Osecam zvuk pesme
Pesme uz koju sam zaspala
i ciji su tonosvi satkani od ciste lepote mira...
Rukom daha
polako, neprimetno vadim zivot iz sebe
Dok sam psihicki
tamo negde
tamo gde ti i ja,
dva neprijatelja,
stojimo zagrljeni
na oblaku zivota,
onako odlucno, ljubavno...i
Tihim glasom
ti otkrivam reci
zbog kojih zivim...
Al' sve to nije bitno!
Jer sad... u ovom trenutku
moj sat zivota otkucava ponoc...
i u ovoj sobi,
u kojoj se nalazi
1000 ZASTO
i nijedno ZATO,
moje telo odlucuje
da se oprosti...
Dok kroz njega
plesu osecanja
u ritmu rekvijema...
Ulicna svetla se gase... gasim se i ja...